„Докази“ о „бијелим тракама“ у Приједору 1992. године

Доказа нема. Одмах да се разумијемо. У питању је ратно хушкаштво и позивање на националну и вјерску мржњу и то на основу лажи!


фотографија: Фронтал.СРБ/ДХС

Пише: Борис Радаковић

Ове године, као и неколико претходних година, тзв. невладине организације у савезу са муслиманским* удружењима жртава рата и сличним организацијама, обиљежиће тзв. „Дан бијелих трака“, односно сјећање на 31. мај 1992. године. Тада су, како они тврде, српске власти Приједора наредиле свим Хрватима и тада Муслиманима (данас Бошњацима) да носе бијеле траке око руке како би се распознавали и разликовали од српског становништва, а на својим кућама и становима да истакну бијеле заставе.

Као и претходних година, и овај пут поновиће се исте, или сличне, напамет научене пароле, односно лажи, да су бијеле траке и заставе биле у служби сегрегације несрпског становништва, које је требало означити, прикупити и ликвидирати, тј. над којим је, наводно, почињен геноцид.

Не пада нам на памет да негирамо да су почињени одређени злочини над несрбима у Приједору, али на жалост, злочини над цивилним становништвом, али и војницима, чиниле су све стране у рату у БиХ. Оно што пак захтијевамо већ неколико година од тзв. невладиних организација и њихових савезника јесу докази за тврдње о бијелим тракама и наводном геноциду у Приједору.

Дајте доказе које немате

Прошле године су нам активисти невладиних организација, њихови сарадници и помагачи понудили некакве штуре „доказе“ па је ред да их погледамо и осврнемо се на њихову валидност.

Прво ћемо погледати доказе које је нама, али и свјетској јавности, понудио Хашки трибунал направивши видео посвећен „бијелим тракама“ који можете погледати овдје:

Видео почиње сценама из сабирног центра Трнопоље, који је, наводно, био један од три „логора смрти“ у Приједору. На том снимку видимо велику групу цивила, али нико од њих не носи бијелу траку.

Простор на којем се налази није ограђен онако како би наводни „логор смрти“ требало да буде ограђен. Такође, не може се видјети ни велики број наоружаних стражара, који би спријечили могуће бјекство оних људи који су ту довођени како би били убијени.

Логор смрти без ограде

Са друге стране, постоје историјски извори, документи настали у вези са дјеловањем сабирног центра Трнопоље, наредбе ратних власти у Приједору и разни ТВ снимци. Ти докази нам говоре да је функција Трнопоља била да се несрпско становништво склони од борбених дејстава, јер је у ратним околностима пријетила опасност од одмазде или освете, будући да су муслиманско-хрватске паравојне формације дејствовале по Приједору и околини.

Постоје свједочења људи који су боравили у Трнопољу, која говоре о тешким условима живота у њему или појединачним случајевима малтретирања појединих људи који су се ту налазили. Ипак, у првим данима рата није било много лакше ни људима ван сабирних центара, а камоли онима у њима.

Недостатак хране, хигијенских потрепштина и других ствари била је општа појава, усљед окружења у којем се нашла Аутономна Регија Крајина, јер су пут снадбдијевања од Бање Луке до Београда преко Сремске Раче, блокирале паравојне јединице из Хрватске и оне под контролом нелегалне власти у Сарајеву. Тек је операција Коридор довела до несметаног снадбдијевања окруженог становништва.

Што се тиче појединих сучајева малтретирања то је жалосна ствар и свакако заслужује осуду, а починиоци тих недјела казну, али се на основу тога не може тврдити да је Трнопоље био „логор смрти“.

Стварно Трнопоље је било на Илиџи

Да је сличних мјеста (у којима су Срби затварани па чак раздвајани по половима и тјерани на рад, уз њихову дехуманизацију тиме што су осуђивани као „петоколонаши“) било и на страни тзв. Армије БиХ, говори наредба Штаба Оружаних снага Илиџа од 25.07.1992. године, која гласи:

Republika Bosna i Hercegovina
Štab Oružanih snaga Ilidža
Pov. Br. 221a/92
25.07.1992. godine


Preduzimanje mjera protiv petokolonaša, zahtjev:

1. Građane srpske nacionalnosti u navedenim Mjesnim zajednicama prikupiti i obezbijediti na jednom mjestu. Mjesto određuje organ Civilne zaštite.

2. Potrebno je izvršiti odvajanje po polovima. Nepotrebno je razdvajati djecu od majki.

3. Radno sposobne muškarce koristiti za izvršenje različitih zadataka (skupljanje smeća, kopanje raka, sječe i sl.) vodeći računa da navedeno lice pri uređivanju eventualnih vatrenih položaja ne dođu u dostup telefonskim aparatima.

4. Navedene radnje je neophodno izvršiti što prije, a otpočeti dana 25.07.1992. godine.

5. Ishranu navedenog ljudstva vršiti shodno mogućnostima. Kao izvor hrane koristiti i hranu nađenu kod građana srpske nacionalnosti.

Komandant Zukanović Enes“ (Из књиге Bosnia-Herzegovina, Chronicle of an announced death, стр. 49)

Разлика између Трнопоља и Илиџе је у томе, што нема младих активиста који ће марширати улицама Илиџе уз пароле да је над Србима ту почињен злочин.

Старлете Хагвудовског блокбастера

У остатку видеа који нам је приредио Хашки трибунал видимо неколико свједока пред Хашким трибуналом, а један од њих је и Мирсад Мујаџић звани Мирза. Њега су заробљени муслимански екстремисти 1992. године означили као главни организатор за стварање војних формација и као и око наоружавања становника (СЈБ Босанска Градишка, P0056498, 28. 05. 1992).

О улози хашког свједока Мујаџића током сукоба у Приједору говоре и муслимански извори: Имали смо доста наоружања у том дијелу наше земље – посвједочио је генерални командант Патриотске лиге Мехо Каришка звани Кемо – И ми смо се у то увјерили , а то и сад тврди Мирза Мујаџић, који је за тај простор био најодговорнији. Дакле, Патриотска лига је тамо могла пружити јачи отпор него што је пружила. Изгледа да су неки људи из Сарајева процијенили да на тим просторима немамо шансе да се одупремо. И то је утицало да се у санској долини догоди оно што се догодило. (Oslobođenje, Сарајево, 14.01.1999, стр. 19)

Пропагандна мантра о “геноциду над муслиманима” спремана још прије рата

О карактеру свједока Мујаџића свједочи и његов фељтон објављен након рата у листу Novo Ogledalo од марта 1999. године. О пријератним плановима његове СДА између осталог он каже:

„Ми нисмо могли у том моменту јавно рећи: Људи пазите се! Нисмо то могли рећи јавно. Биће рата који ће бити страшан рат, у коме ће се догодити ово или оно... На тај начин би 'изгубили' у очима међународне заједнице, поред ионако, од стране српске пропаганде, створене слике да смо ми неки милитантни покрет који позива на рат, који провоцира рат, који се припрема за рат“.

Дакле, ко гарантује да свједок Мујаџић, који је са сарадницима овако притајено радио и трудио се да политику муслиманских представника покаже у другачијем свјетлу међународној заједници, може касније у Хагу искрено свједочити?

У истом фељтону Мујаџић говори о састанку муслиманских представника из Босанске Крајине, одржаним још „средином јануара деведесет прве године“, на којем је закључено „да ће нужно доћи у једном моменту до ратних сукоба и да се ми у том случају требамо припремитити за одбрану“.

О геноциду над Муслиманима, још знатно прије икаквих борби у БиХ, говорио је почетком јула 1991. године Русмир Махмутчехајић на једном састанку регионалних одбора СДА, а његове ријечи Мујаџић цитира у свом фељтону: „Треба почети интензивне активности на припремама одбране муслиманског народа од геноцида, односно потпуног уништења“. Видимо да је прича о геноциду над Муслиманима пројектована још прије било каквог војног сукоба у БиХ и није престајала до данашњих дана.

Након ових доказа сваки свједок, па макар он био и под патронатом Хага, не може да важи за непристрасног и јаког свједока, тако да, када све ово узмемо у обзир, закључујемо да овај пропагандни видео не доказује бијеле траке у Приједору.

Хаг некад ваља, некад не ваља

Када смо код оптужби за геноцид у Приједору, исти суд у Хагу је Радована Караџића ослободио оптужбе за геноцид у Приједору и осталих шест општина у БиХ, али НВО активисти и њихови савезници не одустају од теорије о геноциду. Стиче се утисак да они признају суд у Хагу само када пресуђује у њихову корист, али када се деси да хашка пресуда није по њиховој вољи, НВО активисти и бошњачка удружења одбијају прихватити пресуду, иако се готово увијек позивају на Међународни суд правде.

Такође, уз пропаганду о „бијелим тракама“ иде обавезно и пропаганда да Муслимани и Хрвати нису били наоружани, нити су се спремали за рат. Међутим, из Мујаџићевог фељтона видимо да су се, још половином јануара 1991. године, договарале методе борбе и почели правити ратни планови.

Мујаџић на једном мјесту чак каже да је током расподјеле наоружања преко Територијалне одбране, Муслиманима дато око 1200 пушака: „било је негдје око хиљаду и двије стотине цијеви које је легално дато Бошњацима“. Овдје се не рачуна илегално наоружавање муслиманског становништва у Приједору које је почело још 1991. године. У прилогу је снимак на којем се виде наоружани Муслимани прије ратних сукоба.

 



Нека дежурна српска пискарала која раде за рачун муслиманске стране, навела су још нека свједочења уз коментаре како Срби морају да признају своје злочине.
Српска страна никад није ни покушала да негира злочине које су починили припадници српског народа, али истрајава у захтјеву да се и српске жртве једнако третирају као и жртве друга два народа, што за сада није случај.

 

Пази свједочење: Чуо, рек’о, каз’о

Један од свједока, господин Месуд Блажевић, између осталог, свједочи:

„У то вријеме од преузимања власти од стране Срба, почеле су разне наредбе почев од полицијског сата, чаршафа, бијелих трака итд. Нисам палио радио, али ми је рахметли мати увијек доносила те информације јер је то чула у комшилуку од комшија Срба који су слушали радио или су пролазили комбији и пинцгауери са којих се то наређивало мегафоном. Могу посвједочити да сам један дужи период носио траку, а то је било када сам морао ићи у град. Знам да сам у граду сретао доста људи са тракама. Људи који су носили траке нису уопште смјели контактирати између себе, само смо у пролазу размјењивали погледе. Нисам сигуран колико је дуго трајала наредба (мислим до мјесец дана, а можда и краће, јер су тад дани у Приједору били године). На исти начин сам сазнао да се укида ношење трака“.

Одмах на почетку свједочења видимо да свједок не говори истину, јер обавјештење које се чуло са Радија Приједор, о истицању бијелих застава (чаршафа), објављено је тек 31. маја 1992. године, након одбијеног напада муслиманских екстремиста на Приједор, и било је у вези са борбама у граду, а не, како свједок тврди „од преузимања власти од стране Срба“ (власт је преузета 30. априла).

И поред свих услова и моћи које има Хашки суд, као и НВО групе, разна “бошњачка” удружења и сл. није пронађена ниједна наредба која би се односила на ношење бијелих трака, па из тога произилази да, или наредбе није ни било, или су пак Срби моћнији од Хашке међународне заједнице у прикривању доказа, у шта је, ако имамо у виду однос снага, тешко повјеровати.

Ни једног материјалног доказа

Са друге стране, не постоји ниједна фотографија или снимак цивила који носи бијелу траку, а и нико од Приједорчана које смо питали не памти да је неко морао носити бијелу траку како би се разликовао од Срба.

Ако несрби, како каже свједок, нису „уопште смјели контактирати између себе“, како објаснити да је у Војсци Републике Српске са подручја Приједора било неколико стотина лица несрпске националности? Ако некоме браните чак и да комуницира са својим сународницима, нећете га ваљда примати у своју војску?!

Кад смо код обавијести о бијелим заставама од 31. маја, важно је истаћи да ту није прављена разлика између Срба и несрба, него је јасно речено да сви лојални грађани истакну бијеле заставе: „Нема потребе за страх и панику, а од грађана који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини тражи се да на својим кућама на видно мјесто истакну бијеле заставе“.

Бијела застава неко вријеме била је и на кући аутора овога текста.

О бијелим заставама имамо податак и прије 31. маја 1992. године. Наиме, приједорске власти су преко „Козарског Вијесника“ упутиле проглас 23. маја у којем су захтијевали да се сво нелегално оружје преда у касарну „Жарко Згоњанин“. Као знак распознавања, нагласили су да они који буду долазили да предају оружје истакну бијеле заставе.

Треба споменути да је овом прогласу претходио напад муслиманских екстремиста на војску у мјесту Хамбарине. Али ни тада није издата наредба о обиљежавању појединаца или кућа бијелим тракама и заставама!

Индустријски геноцид и сегрегација провођени усменом предајом...

Ако би којим случајем повјеровали свједоку (иако за то не постоји ниједан валидан доказ) да је постојала наредба која је присиљавала несрбе да носе бијеле траке, крај његовог свједочења веома је занимљив, и он гласи: „На исти начин сам сазнао да се укида ношење трака“.

Како то, да неко ко спроводи геноцид и бијелим тракама маркира једну групу за ликвидацију, у једном моменту укида маркирање бијелим тракама? Нема логике, осим ако бијеле траке, уколико су и постојале, нису имале за циљ нешто друго. То друго могло је бити обиљежавање лица која не учествују у сукобу и од којих не пријети опасност по војску и полицију (јер знамо да бијела боја означава мир, предају или лојалност). Ипак, да нема говора о бијелим тракама говори чињеница да, како не постоји наредба за њихово ношење, тако не постоји ни наредба за њихово укидање.

Занимљив је један податак о бијелим тракама до којег је дошла Хрватска војска, односно њена служба за прислушкивање, која је пратила борбе у Приједору, (јер су Хрвати помагали муслиманско-хрватске паравојне формације и чак их на терену називали „ХВО-вом“): „Непријатељској тенковској постројби која се налази у рејону Приједора је наређено да хитно крене у Приједор и да њезини припадници требају имати бијелу траку на лијевом рамену или заврнут рукав“.

Како то објаснити? У исто вријеме наређује се несрбима ношење бијеле траке око руке и српским војницима бијеле траке на рамену? Ко се ту од кога разликује?

Стварни разлог лажи: Србе поистовјетити са Хитлеровим нацистима

Они који врше пропаганду о „бијелим тракама“, као оруђу „геноцида“, настоје направити паралелу између догађаја у Приједору 1992. и нациста из Другог свјетског рата, те „бијелих трака“ Приједора и трака са Давидовом звијездом за Јевреје.

Замислите само сцену да су нацисти наредили својим тенковским јединицама да на раме ставе траке са Давидовом звијездом, као што су наредили Јеврејима у Пољској?! Болесни ум који је упоредио Србе са нацистима, исте оне Србе који су од нациста и њихових савезника хрватско-муслиманских усташа, највише страдали током Другог свјетског рата на Балкану, није имао у виду ове податке.

Један од организатора „бијелих трака“ из Приједора, господин Судбин Мусић, у гостовању на бањалучкој Алтернативној телевизији, у емисији „Апостроф“ од 3. јуна 2016. године, у разговору са водитељем емисије и другим гостима у вези са доказима о „бијелим тракама“ рекао је (36:32-36:35) између осталога и сљедеће:

 

 

 „Бијеле траке су носили они који су углавном живјели у ужој градској зони.“

У току расправе са једним од саговорника у емисји, Дани(ј)елом Симићем, који је тражио било какве доказе који би упућивали на наредбу о „бијелим тракама“, господин Мусић је одговорио:

(1:19:42 – 1:19.46) „Наћи ћемо... ископаћемо је неђе.“

Дакле, прво говори да су наводне бијеле траке носили несрби у ужој градској зони, а након тога, када је упитан за конкретан доказ тј. документ који наређује ношење бијелих трака, он каже да га нема, али да ће га наћи тј. ископати. Овим је директно потврђено, од стране једног од организатора „бијелих трака“, да доказа нема, али они не одустају од тврдње о бијелим тракама као дијелу наводног геноцида над несрбима у Приједору.

Не ископасмо доказ, али настављамо са лажима

Ово није сметало да господин Мусић одржи предавање на Новинарској академији која је уприличена у организацији БХ Новинара на Борачком језеру од 25. до 30. јуна 2016. године. Између осталог, од господина Мусића могло се чути и ово:

„На помен геноцида у Приједору сви имају нешто да кажу и да се према томе одреде. Највећи је проблем то што, док једни помињу спорне догађаје, други их негирају. Унапријед се зна ко долази на коју комеморацију. Чини се да смо ми, као становници Приједора, и данас таоци нечега што је већ дио прошлости“.

Дакле, иако је и Хашки трибунал оцијенио да у Приједору није било геноцида, БХ Новинарима, чији су чланови и новинари из Републике Српске, није проблем да шире дезинформације о овако важним питањима, као што су догаћаји из грађанског рата у БиХ, и да дају простора организацијама које имају за циљ бацање кривице на Србе за непостојећи геноцид у Приједору.

На овој новинарској академији били су и студенти новинарства из Републике Српске, па се питамо да ли је ово покушај врбовања младих људи, будућих новинара да, као неке њихове старије колеге из Републике Српске и Федерације БиХ, почну да пишу лажи и полуистине о протеклом рату?!

Ма, шта да се питамо? Наравно да је то јањичарење по украјинско-венецуеланском сценарију који су још у току. Срамота је, господо новинари из Републике Српске, што пристајете на овакве играрије са вашом струком!

На крају, када смо претресли све понуђене доказе о наводним „бијелим тракама“ у Приједору 1992. године, можемо констатовати да доказа нема. Надамо се да ће се институције Републике Српске, а прије свега институције града Приједора, активирати и оформити групу стручњака која би испитала сва дешавања у Приједору и једном за свагда ставила тачку на ово питање.





КОМЕНТАРИ