Да Стаљин није био неодлучан, бошљевици би Русима наметнули латиницу

Руско писмо је током своје историје доживјело двије велике реформе. Прву је спровео Петар Велики у 18. веку, а другу бољшевици 1917. Међутим, мало ко зна да је замало била извршена још једна, много радикалнија: у раном совјетском периоду озбиљно се радило на реализацији старе идеје о превођењу руског језика (и свих других језика СССР-а) на латинично писмо



Пише Игор Греков

Дискусије о томе које писмо треба да се користи у руском језику почеле су још од времена када је Петар Велики умјесто црквене азбуке увео такозвану грађанску ћирилицу. Многи научници западњачке оријентације сматрали су да је цар-реформатор, намјеравајући да преобрази руски начин живота по угледу на европски, као крајњи циљ реформе писма имао заправо увођење латиничног писма. То се, међутим, није догодило.

Стара идеја у духу Светске револуције

Па ипак, пројекат латинизације руског језика поново је постао актуелан у годинама после Октобарске револуције 1917, јер се одлично уклапао у концепцију Владимира Лењина и Лава Троцког о стварању универзалне пролетерске културе у склопу њихових планова о свјетској револуцији, која је, како су они сматрали, била на помолу. По мишљењу народног комесара СССР-а за просвету Анатолија Луначарског, латинично писмо би "пролетерима свих земаља" олакшало учење руског језика: "Сваки иоле културан човек осјећао је потребу или је био свјестан потребе да се неугледна предреволуцијска азбука, оптерећена свакојаким застарјелим историзмима, поједностави."

Лењин, ипак, није журио са увођењем латиничног писма у руски језик.

-Ако ужурбано почнемо да стварамо нову азбуку или ужурбано уведемо латиницу, која ће обавезно морати да се прилагоди нашем језику, можемо направити много грешака и створити сувишно мјесто на које ће се обрушавати критика да смо варвари, итд. Не сумњам да ће доћи вријеме када ће руско писмо бити латинизирано, али било би непромишљено да се сада дејствује на брзу руку- одговорио је он једном приликом Луначарском у личној преписци.

Народни комесаријат за просвету са Луначарским на челу ипак је спровео велику реформу: из руске азбуке је избачено неколико слова која су процијењена као сувишна (на примјер, избачена су слова „i“, „ѣ“ и „Ѳ“, јер су обележавала исту фонему као „и“, „е“ и „ф“) и редукована је употреба слова „ъ“ (оно се прије Револуције увијек писало на крају ријечи које се завршавају на тврди сугласник). Треба, међутим, истаћи да су бољшевици у својој реформи искористили идеје припремљене још у Императорској академији наука 1904, 1912. и 1917, за вријеме императора Николаја Другог.

Међутим, бољшевици и њима лојални лингвисти нису одустајали од идеје о преласку на латиницу. Совјетска власт у центру и по регионима тежила је да по том питању задобије што више присталица и зато је свим силама демонстрирала спремност да народима Русије пружи максималну слободу, па чак и слободу избора сопственог писма.

Руско писмо није било добро прилагођено "покрету ока и руке савременог човјека" и као такво је проглашено за "превазиђену класну графику 18-19. вијека руских спахија-феудалаца и руске буржоазије" и "графику апсолутистичког јарма, мисионарске пропаганде и великоруског националшовинизма". Било је планирано да се од руске азбуке, тог "носиоца русификације и националног јарма" у служби "царизма и православља", најприје избаве православни несловенски народи бивше империје, који већ имају писменост на ћирилици (на пример, Коми, Карели, итд):

"Прелазак на латиницу ће коначно ослободити масе трудбеника од сваког утицаја предреволуцијских штампаних издања буржоаско-националног и вјерског садржаја", каже се у записнику са заседања једне комисије за латинизацију. Истовремено је планирано да на латиницу пређу и језици свих муслиманских народа Совјетског Савеза који користе арапско писмо (у циљу ликвидације "куранске писмености" и "последица исламског верског образовања"), као и језици који су имали своја аутентична писма: грузијски, јерменски, калмички, бурјатски и други.

Латиница и "корјенизација"

Када је 1922. завршен Руски грађански рат, у Совјетском Савезу је покренута језичка кампања огромних размјера, тзв. корјенизација, у оквиру које је сваком, па и најмањем народу дато право да користи свој матерњи језик у свим сферама новог социјалистичког живота.

Нова власт је издвајала огромна средства за стварање писама, рјечника и уџбеника, као и за обучавање наставних кадрова, јер су потпуну језичку аутономију добили чак и сеоски совјети, најмање територијалне јединице (са 500 и више становника!), услед чега се на карти Совјетског Савеза појавило мноштво чудноватих националних и језичких ентитета. Тако је, на примјер, 1931. на територији Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике поред украјинских, руских, јеврејских и других националних сеоских совјета постојало преко 100 немачких и 13 чешких, па чак и један шведски (!) сеоски совјет.

У најкраћем року је створена унификована латиница за десетине народа СССР-а који нису имали своје писмо, а затим је брзо и беспоговорно увођена у употребу на локалном нивоу. Књиге, периодична издања и званични документи штампани су новим писмом. Латиница је почетком 1930-их потпуно потиснула арапско писмо у свим муслиманским народима Совјетског Савеза, као и многа ћирилична писма несловенских народа и традиционална писма монголских народа (Калмика и Бурјата). Може се рећи да су сви ти напори имали и позитиван ефекат, и он се огледао у укидању неписмености и ширењу основног образовања међу свим народима СССР-а у најкраћем могућем року.

Руски језик као стуб изградње социјализма

Међутим, ускоро је ситуација почела врло брзо и корјенито да се мијења. Јосиф Стаљин је постајао све утицајнији у партијским круговима и убрзо је сва власт била у његовим рукама. Он је имао своје виђење развоја совјетске државе. Оно се разликовало како од става самог Лењина као вође Револуције, тако и од ставова каснијих "лијевих" Стаљинових опонената, Лава Троцког, Лава Камењева и Григорија Зиновјева.

Стаљин је био далеко мање одушевљен идејом ланчане свјетске револуције. Он је сматрао да је далеко реалније створити моћну социјалистичку државу на територији бивше империје и, по могућству, у њеним ранијим границама. Стога је логично што у Совјетском Савезу од почетка 1930-их постепено почиње делимична рестаурација многих појава, норми и друштвених односа из доба царске Русије, и што су многе револуционарне новотарије проглашене за "љевичарско претјеривање" и "троцкистичку линију". Осим тога, свјетска криза је диктирала своје услове: требало је смањити издатке непрекидних реформи и огромне трошкове издавања рехабилитованог наслијеђа и нових совјетских класика на новом писму.

Комисија за прелазак на латиницу са професором Николајем Јаковљевом на челу припремила је у јануару 1930. три финална пројекта латинизације руског језика, за коју се у вријеме народног комесара за просвету Луначарског (1917--1929) сматрало да је неизбјежна. Међутим, Политбиро са Стаљином на челу категорично је одбацио те пројекте и забранио да се убудуће напори и средства троше на такве подухвате.

За многе је та одлука била крајње неочекивана. У неколико јавних наступа током каснијих година Стаљин је наглашавао важност учења руског језика за будућу изградњу социјализма у Совјетском Савезу, а од 1936. почело је масовно враћање латинизираних језика на ћирилицу са циљем да језици и народи Совјетског Савеза постану што ближи руској култури. За латинична писма је речено да "не одговарају духу времена" или да су чак "саботерска". Свуда је брзо укинута разграната језичка аутономија која је тако бујно цветала у раном СССР-у, уступајући мјесто "рехабилитованом" руском језику, а 13. марта 1938. издат је указ Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) "О обавезном учењу руског језика у школама националних република и области". Они интелектуалци у народима СССР-а који су се успротивили "ћирилизацији" и јачању улоге руског језика били су изложени репресијама.

"Величанствени руски језик"

Процес подизања значаја руског језика и народа у Стаљиново вријеме тек је "хватао залет" 1930-их, да би у годинама Другог свјетског рата за све грађане Совјетског Савеза знање руског језика постало нешто што се апсолутно подразумјева.

По завршетку рата 1945. издата је чувена књига академика В. В. Виноградова "Велики руски језик", у којој аутор у аутентичном духу публициста царског периода истиче да "сви схватају колико је руски језик величанствен и моћан. То схватање се урезало дубоко у свијест свих народа и цијелог човјечанства".

Руски језик крајем 1940-их добија сасвим нови значај у свијету, какав није имао у читавој својој историји: он постаје један од радних језика УН, а затим и радни језик СЕВ-а и обавезан страни језик у школама и на универзитетима свих социјалистичких земаља.

Четири чињенице о совјетској латиници

1. Пројекат латинизовања совјетских језика почео је 1921. у Азербејџанској ССР, превођењем азербејџанског језика са арапског на латинично писмо. Њему сродни турски језик прешао је на латиницу тек 1928. Од 1926. до 1927. у престоници Азербејџана Бакуу одржано је неколико конгреса на којима су научници турколози и други лингвисти развили унификован латинични алфабет за друге совјетске језике са арапским писмом.

2. На латиницу је било преведено 50 од 72 језика Совјетског Савеза који су у вријеме пројекта имали писмо. Нови писани системи за језике без писма прављени су одмах на латиници.

3. Грузијски, јерменски и јидиш никада нису били ни латинизовани ни ћирилизовани, мада су пројекти за латинизацију тих језика били припремљени.

4. Неопходност латинизације бјелоруског и украјинског никада није истицана, вјероватно зато што би латинизоване верзије тих језика биле превише сличне језику буржоаске Пољске, једног од првих и највећих непријатеља Совјетске Русије.

 

Кључне ријечи: Латино и методије, ,





КОМЕНТАРИ