Данке Дојчланд: Умро Хелмут Кол

Некадашњи немачки канцелар Хелмут Кол умро је у 88. години. За Нијемце ујединитељ, евроуводитељ, за Србе агресор и настављач Хитлерове политике.



Кол је умро у јутарњим сатима у свом дому у Лудвигсхафену. У данашњем српском колективном несвјесном познат је најбоље из филмске реплике "Хелмута Кола, к.... сам до бола". И то најбоље описује расположење које је према њему и његовој земљи, као спонзорима усташких насљедника деведесетих и настављача политике Павелићеве НДХ,осјећао и и данас осјећа српски народ.

Прогнани и протјерани из Републике Српске Крајине најбоље знају шта је значио ратни хит Данке Дојчланд са Хрватске радио-телевизије. Хрватска није добила никакав рат, за њу је то урадио НАТО-пакт, а прије свега подршка Њемачке, која се коначно распадом социјалистичке Југославије домогла топлог мора. Макар за своје слабије плаћене раднике, који су ту од Титовог времена радо виђени гости.

Разне баљезгарије се данас пишу по медијима у Њемачкој, што је разумљиво, али и по медијима у Србији и Српској. Но, ми пружамо свима прилику да нешто кажу.

На власти је био од 1982. до 1998. године

Хелмута Кол је политичар ''старе гарде'', оца немачког јединства после пада Берлинског зида и моћног саговорника многих тадашњих лидера, од Роналда Регана и Џорџа Буша старијег, Франсоа Митерана, Маргарет Тачер до Михаила Горбачова, коме је он једном, док су увече, на изненађење заљубљених парова, шетали парком у бившем главном граду, Бону, рекао да је немачко уједињење сигурно, као што Рајна сигурно тече ка мору, а Горбачов му тада није противуречио...

Кол, рођен 1930. године у питомом Лудвигсхафену који је са 17 година постао члан Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) на чијем челу је сада Меркелова, био је за Немце, како су га звали, и ''канцелар-суперлатива''.

У срцима Немаца остаће упамћен као ''канцелар - ујединитељ'' и државник хришћаншких вредности и политичког визионарства, а у сећању грађана бивше Југославије као шеф немачке владе која је прерано и пре других европских земаља признала независност Словеније и Хрватске.

Кол, ''канцелар-рекордер'' са шеснаестогодишњом владавином од 1982. до 1998. године и ''политички отац'' актуелног шефа немачке владе Ангеле Меркел, један је од најчешће помињаних немачких канцелара на просторима бивше Југославије...

И док су му Словенци и Хрвати исказивали захвалност, дотле су неки немачки интелектуалци говорили да ће историја једног дана, ипак, поставити питање о одговорности Колове владе због прераног признања за сукобе у Босни и наставак распада Југославије.

Колови савременици, међутим, то негирају, тврдећи да се Немачка придржавала европских одлука, а приче о преурањеном признању приписују немачкој левици, која је, кажу, осећала повезаност са Југославијом.

Данке Дојчланд, хвала вам за све...

Агресивну политику и изазивање крвопролића прераним признањем Хрватске и Словеније, њемачки медији то описују на сљедећи начин:

Пре одлуке о признању, Немачка се одлучно заузимала за опстанак Југославије, кажу Колови истомишљеници и указују да је, 1991. године, када је постало јасно да Слободан Милошевић жели ''велику Србију'', на предлог Француске основна Бадинтерова комисија, а затим је Савет министара ЕУ, најавио да ЕУ мора да покрене процес признавања, ако се у року од два месеца не пронађе мирно решење.

Тај рок истекао је почетком децембра 1991. године, а Немачка је на седници владе 19. децембра 1991. године, последњој у тој години, одлучила да ће признати Словенију и Хрватску 15. јануара 1992. године, подсећали су Колови сарадници, наглашавајући да се Кол тиме придржавао заједничке европске одлуке.

Он је свакако био политичар огромног искуства из ''златних'', али и лоших времена и државник који је регион бивше Југославије увек сматрао важним.

Ујединили смо се без крви, сад ћемо је проливати другима

За Кола се каже да је имао праву меру и знао да пусти проблеме мало да ''одстоје'', пре него што ''нестану'', а када је реч о немачком уједињењу, најзначајенијем догађају новије европске политичке историје, ту је Колов осећај за немачки национални интерес и начин реализације, неоспоран. Сам Кол у сећањима на те дане говорио је да ''осећа захвалност и радост што је уопште могао то да доживи и у томе учествује'' и што је, ''а то се често заборавља, све постигнуто без проливања крви''.

У својој ЦДУ, Кол је имао критичаре, али и оне који су га ''ковали у звезде'', а међу онима који су га волели, били су, кажу аналитичари, и Руси, немачког порекла.

Колов пад започео је 1998. године у афери о донацијама његове ЦДУ, у којој Колова кривица није доказана, а Меркелова, која је важила за његову ''политичку ћерку'', прва се тада од њега, кажу савременици, хладнокрвно дистанцирала.

Сам Кол је, међутим, говорио да он никада није имао интерес за обрачун, а медији пишу да је између Меркелове и њега ''пут утабан''. Недавно је, међутим, у једној спорној књизи бивши Колов биограф новинар Хериберт Шван, написао да је Кол рекао како Меркелова нема појма и како није знала правилно ни да се служи ножем и виљушком, а ту се нашло и да је о Горбачову говорио као о пропалом председнику, а о бившем немачком шефу државе Кристијану Вулфу, као о нули и издајнику.

Евроуводитељ

Осим финансијске афере у ЦДУ, Коловом паду допринео је и - евро.

Када су 2. маја 1998. године шефови држава и влада ЕУ, међу њима и Кол, донели одлуку о увођењу евра, њему је, изгледа, било јасно да је деловао против воље једног широког слоја Немаца, привукнутих на ''немачку марку'' и да га то може коштати бирачких гласова.Неколико месеци касније, у септембру исте године, Кол је изгубио савезне изборе од бившег канцелара Герхарда Шредера.

У време евро - и дужничке кризе, стизале су критике на Колов рачун и то од његових демохришћана који су говорили да су њему рокови, изгледа, били важнији од стабилности.

За његове политичке одлуке говорило се да почивају на фундаменту вредности, обележених оним што је преживео - ратом, али и успехом, одговорношћу, обновом и помирењем, социјалним категоријама..

Колова ''политичка домовина'' била је ЦДУ- партија, како се каже, слободе, немачког јединства и европске интеграције, а он се, у традицији првог првог посреатног канцелара Конрада Аденауера, у спољној политици залагао за даље повезивање Немачке са западом, а пријатељство са Америком сматрао делом немачког државног резона.

Када је, међутим, реч о унутрашњој политици, рецимо о односу према странцима у Немачкој, Кол је пре пар година, када је већ био далеко од политике, изазвао реакцију Турака, али и рођеног сина, када се сазнало да је у Бону 1982. године, у разговору са Тачеровом рекао да се Турци не интегришу добро и да у наредне четири године жели да преполови њихов број у Немачкој.

Син, турски зет

Колов син, Петер, привредник ожењен Туркињом, критиковао је свога оца због изјава од пре више деценија и рекао да и ЦДУ мора прихватити актуелну реалност да је Турска једна од најважнијих немачких партнера за будућност, а и његов други син, Вилхелм, имао је обрачуне са оцем.

Колова жена Ханелоре Кол, извршила је 2001. године самоубиство, пошто је боловала од ретке болести- алергије на светлост и била присиљена да живи у мраку.

Кол је привукао пажњу Немаца, када се пре неколико година оженио тридесетак и више година млађом Мајке Рихтер-неупућени су се тада чудили, а упућени тврдили да другачије није ни могло бити и да би за старог конзервативца, какав је био Кол, свака друга опција, осим часне женидбе, била неприхватрљива.

Колова женидба изазвала је, изгледа, несугласице у породици и синови, судећи према медијима, нису пуно држали до маћехе о којој се писало као о чуварки Колових мисли и жени која говори уместо њега и склања с пута све оне који покушавају да му се приближе, а чак се постављало и питање да ли је старац-Кол затвореник сопствене супруге, чија је борба за његову политичку заоставштину већ позната.

Кол је последњих година једва могао да говори, тако да су медији писали о трагедији случаја да је човек, који је речима ковао историју, практично остао нем. 





КОМЕНТАРИ